Neuronske veze
Nervni sistem je najsofisticiraniji deo našeg organizma. Nervni sistem je mreža koja se sastoji od moždanih i perifernih nerava. Mozak ima približno 100 milijardi neurona, koji imaju mogućnost da medjusobno komuniciraju. Celo funkcionisanje našeg organizma zavisi od komunikacije duž nervnih puteva, svi autonomni procesi kao i svesni, motorički zavise od nervne aktivnosti. Način na koji percipiramo realnost, naša svesnost zavisi od neuronskih veza.
Smatra se da jedan neuron može da ima preko 20.000 veza sa ostalim neuronima. Kada tu cifru pomnožimo sa 100 milijardi, dobijamo kombinatoriku neslućenih proporcija i mogućnosti. Medjutim kroz socijalizaciju urbano digitalne civilizacije primećujemo da se situacija sa neuronskim vezama znatno pogoršava. To možemo da vidimo na primerima mlađih generacija kojima je ekran postao centralni fokus pažnje- televizor, kompjuter, tablet, telefon… Kako tehnologija napreduje tako se i ekrani smanjuju. Ali sam ekran nam nudi dvodimenzionalnu sliku. Izlazak iz trodimenzionalnog sveta u svet dvodimenzionalnog ekrana predstavlja za sofisticirane neuronske veze pad sistema, tehnološki višak i u poredjenju sa savremenim hardwareom pad na procesor digitrona. Tu gubimo kontakt sa realnim svetom i polako se uključujemo u virtuelnu realnost, veštačku matricu.
Šta god da radimo u odredjenom trenutku modelira našu moždanu aktivnost u pravcu što boljeg učinka. Kada beba istražuje svet oko sebe ona postavlja temelj budućeg razvitka, tako da što raznovrsnije iskustvo stekne od malih nogu veće su šanse ispunjenog doživljaja zvanog život.
Medjutim ukoliko izgubimo neuronsku vezu koja nam daje odredjenu sposobnost, postaje nemoguće da je samostalno povratimo. Način na koji percipiramo realnost može biti izuzetno kompromitovan a u isto vreme neprimetan, jer samo nepostojanje neuronske veze znači nepostojanje svesti o istoj. Motoričko kretanje i razvoj mišića ima izuzetan značaj za razvoj našeg bića. Mišići su produžetak nervnog sistema i kao takvi održavaju funkcionalnost svih delova organizma, od rada unutrašnjih organa do podrške skeletnom sistemu. Ukoliko dozvolimo da sedenje ispred ekrana prevlada našim životom, ne samo da smo smanjili našu percepciju na dvodimenzionalnu nego puštamo i mišiće da atrofiraju, ulazimo u ukočenu statičnost i progresivno sužavamo svoj životni prostor. Odbacivši neuronske veze odbacili smo i svest o našim potrebama i zaboravljamo dobrobiti fizičkog treninga ( racionalizujemo nemanjem vremena ), zaboravljamo dobrobiti boravka u prirodi ( ista racionalizacija kao i u prethodnom ), zaboravljamo dobrobiti žive, zdrave ishrane ( racionalizacija kao i u prethodnom ), zaboravljamo druženje, brigu o drugima, … Ali i dalje najradije se vraćamo ekranima, kao zonama sigurnosti, jer za to naravno imamo vremena!
Menjanje paradigme kao model promene neuronske veze Prethodne putanje nas nesumnjivo uvode u ćorsokak koji primećujemo pre ili kasnije. Ćorsokak znači da primećujemo kako se vrtimo u krug i stalno nam se dešavaju slične situacije – bagujemo. Imamo samo privid napretka, u suštini tapkamo u mestu. Ako pokušamo da rešimo situaciju iz iste pozicije svesti koja nas je tu i dovela koristimo iste neuronske veze i na sličan način se vraćamo na staro. Restart, refresh, JUMP!
To znači da moramo da iskočimo iz kruga poznatog, skok u nepoznato, skok vere u polje razrešenja, novi ugao gledanja koji je odvojen od emotivnog očekivanja, naviknute projekcije- otvaranje ka novoj nervnoj kombinatorici punije percepcije. Svaka navika, dnevni ritual, način na koji nešto radimo, svaki pokret uključuje široki kompleks nervnih veza koje smo učvršćivali iz dana u dan, iz godine u godinu. To možemo da primetimo na malim primerima, ali dovoljno osetljivim. Na primer ukoliko smo navikli da ujutru čim ustanemo, u tačno odredjeno vreme pijemo kafu, promena vremena ili napitka može da stvori izuzetnu emotivnu reakciju, u najmanju ruku nalagodnost. Probajte, jednostano je! Izlazak iz tako male, naviknute ali i lažne zone sigurnosti otvarate sebi široko polje mogućnosti, promenu percepcije koja vas je zarobljavala da bi fanatično održavala tu naviku. To može biti odličan uvod u veću transformaciju postojeće paradigme.
Pošto je geografija uma i tela ista i naša emotivna/mentalna stanja se reflektuju na telo, tako se i fizičko vežbanje reflektuje na mentalne ili emotivne sadržaje. Kada promenimo obrazac kretanja ili vežbanja menja se i način na koji razmišljamo o stvarima, menja se način na koji komuniciramo i sl.
Poseban sistem vežbi krugova Rtanjske škole Vežbanje krugova omogućava zglobovima optimalno kretanje u svim pravcima i uglovima. Naši zglobovi su dizajnirani da mogu da opišu sve putanje po obimu sfere. S obzirom da je naša svest povezana sa telom i prostorom oko nas, tenzije ili mlitavosti mišića koje onemogućavaju puni obim pokreta uvek su povezane sa emotivnim sadržajima podsvesti. Tako kad zglob nije u mogućnosti da opiše jednostavnu kružnicu to uglavnom znači da imamo teškoće i na emotivnom i mentalnom planu.
Kada nismo u mogućnosti da izolovano pokrenemo, kontrahujemo neki mišić u telu to jednostavno znači da je neuronska veza prekinuta. Najčešći primer iz naše prakse je lumbalni deo kičme. Velika većina ljudi nije u stanju da izolovano pokrene lumbalni deo kičme dok stoji. Interesantno situacija je potpuno drugačija ako postoji oslonac, naslonjeni na zid ili u ležećem položaju. Lumbalni deo kičme je poznat kao mesto gde se najčešće pojavljuje patologija, bolovi, ukočenja i sl. Ali isto tako se lumbalna regija povezuje sa emotivnim stanjima strahova jer se u neposrednoj blizini nalaze bubrezi kao i putanja meridijana mokraćne bešike (Tradicionalna kineska medicina). Znači da su strahovi dominantna emocija koja koči i boli, pogotovo ako ne osećamo životni oslonac, jer živimo u eri strahova.
U procesu laganog vežbanja mišići se opuštaju i ceo organizam oseća slobodu pokreta, rasterećenja na mentalnom i emotivnom planu. Često se u procesu dolazi u kontakt sa sadržajima koji su bili tu uskladišteni i potisnuti. Ne retko na površinu izlaze tuga, bes i druge emocije koje sada možemo da otpustimo.
Na sledećem nivou vežbanja povezujemo levu i desnu stranu tela, jer ne retko jedna strana preuzima dominantnu ulogu. Tako ulazimo u biomehaničko vežbanje gde se celo telo povezuje u celinu, tačnije uspostavljamo neuronske veze funkcionalne integracije tela i otkrivamo potencijale za koje smo dizajnirani.
